Disclaimer: Text below is on Serbian language, English version is on the way, stay tuned!
Dok sam bio klinac, često se dešavalo da dođem u situaciju da zbog pritiska koji sam sebi nametnuo zarad održavanja tog nekog nivoa učenika za primer poželim da ne odem u školu kako bih izbegao neku pismenu vežbu ili odgovaranje ukoliko nisam bio siguran da sam to dobro spremio. Keva bi mi na sve to uvek tvrdoglavo insistirala - Nema veze, idi u školu, makar jedinicu dobio! Ili nešto u sličnom maniru kako ne bih izbegao svoje obaveze i ja bih uvek odlazio, često nesvestan važnosti tih reči u tom trenutku. Keca nikad nisam dobio ali sam tek godinama kasnije skontao zašto je njeno insistiranje na neodustajanju jako bitno.
Verujem da vam se često desilo da, na primer, dok se vraćate kući s posla ili iz škole, dok idete ulicom, utonete u razmišljanje o raznim stvarima koje su sve samo ne ono što se događa trenutno u vašoj okolini. Tako isključeni, bez mnogo mozganja gde ćete da skrenete i kuda da idete, samo hodate i bam! – Odjednom se nađete ispred svojih vrata i prosto se zapitate Kako sam zapravo došao ovde? Čak sam siguran da i idete svakodnevno tačno istom rutom na putu do kuće. Zašto? Fora je u nečemu što se zove neuronska veza (eng. Neural Pathway).
Šta je sad pa to i čemu to služi?
Neuronska veza u suštini predstavlja niz povezanih neurona u vašem mozgu koji omogućavaju signalu da putuje iz jednog dela mozga u drugi. Princip funkcionisanja je jako jednostavan, ukoliko između dva neurona određeni signal često prolazi tada će njihova veza vremenom da postaje sve jača, a u suprotnom će da slabi.
Kako sad to funkcioniše u praksi?
Ova pojava je direktno povezana sa izrekom da vežba dovodi do savršenstva. Kada nešto radite prvi put u životu, u vašem mozgu se tek formira određena neuronska veza. U početku ćete biti verovatno loši u tome, u zavisnosti od složenosti zadatka, ali vremenom što više vežbate vaša veza će da postaje sve jača i jača dok na kraju ne uspete da izvršite zadatak bez greške. Dok hodate, verovatno ne razmišljate (ja se nadam) o tome kako ćete da savijete nogu, koliko da je ispružite napred i da prebacite težinu na drugu nogu i tako u krug, zato što praktično hodate od samog početka vašeg života – Mala beba pored toga što isključivo jede, spava i plače na repeat pritom ne dajući roditejima da jedu i spavaju mirno, povremeno ih testirajući šta im je ovo trebalo u životu, se takođe nalazi u fazi ekstremnog učenja gde je svaki dan za nju novo iskustvo i jedna od stvari koje nauči u ranom dobu je upravo hodanje. Beba će da padne milion puta ali za svo to vreme njene neuronske veze jačaju dok na kraju ne prohoda, da bi godinama kasnije odrastao čovek mogao da hoda bez razmišljanja (iako samo hodanje nije baš tako jednostavna radnja, gledano iz ugla mehanike).
Nakon što radite nešto iznova i iznova, na kraju kada prestanete svesno da razmišljate o tome možemo da kažemo da se stvorilo nešto što se zove navika.
Kako postati luzer?
Navike kao mentalna utreniranost, su mač sa dve oštrice – neke navike će nas odvesti na vrh dok isto tako postoje loše navike kojih bi bilo najpametnije da se što pre oslobodimo. Kao što sam naveo u primeru iznad, isto tako je moguće ’’trenirati odustajanje’’ dok vam to ne pređe u naviku. Dakle, na potpuno isti način, kada prvi put odustanete od nečega, u vašem mozgu se stvaraju neuronske veze i premda se majka priroda donekle pobrinula za to, da ne bismo propadali u životu, oslobađajući određene hemikalije u mozgu koje izazivaju prvi put potištenost i pojavu griže savesti kako ne bismo kasnije ponavljali neuspehe, upornim odustajanjem od stvari u životu neuronska veza će da jača gurajući vas sve dublje dok se ne pomirite u potpunosti s tim da ćete u buduće odustajati od stvari koje niste ni pokušali da uradite, pritom sumnjajući u vaše sposobnosti. Takoreći, odustajanje će vam postati navika.
Sećam se kada sam prvi put odlučio da ne izađem na kolokvijum tokom studiranja – Osećaj je bio negde ekvivalentan pritisku celog sveta na vaša leđa pa još to na kvadrat uz konstantno motanje po vašoj glavi toga kako ste izneverili sebe, a zatim i ostale koji su verovali u vas, dok vas usput savest na sve to još s vremena na vreme šutne u glavu čisto da podseti na koju stranu ste u životu krenuli. Par nespremljenih ispita kasnije, bilo mi je daleko lakše da kažem PA DOBRO ŠTA SAD i da se okrenem na drugu stranu i da nastavim da spavam, pri tom ostavljajući ispit, koji bi trebao da počne za par sati, po strani. Utrenirao sam se da odustajem i to se dosta odrazilo i na ostale stvari koje sam radio u životu dok nisam i sam postao svestan toga i uložio veliki napor da se promenim. Danas imam ponovo svoj stari majndset i ne bih želeo da se taj period ponovi više nikad i niti će dok se ja pitam. Da sam kao klinac odustajao na svakoj prepreci, što bi verovatno počelo onim bezazlenim odustajanjem od pismenih u školi, verovatno ne bih ni došao dovde, gde god to sad bilo. Hvala kevo.
Gde još roditelji često greše?
Ako ostavimo po strani veličanje vašeg deteta jer je ono NAJLEPŠE I NAJPAMETNIJE LJUBI GA MAJKA, iako je objektivno gledano ono verovatno samo najprosečnije prosečno dete, često se greši u nagrađivanju nekog krajnjeg cilja umesto samog puta koji je doveo do tog cilja. Na primer ako dete nešto nacrta, ne bi bilo baš pametno hvaliti taj crtež koliko je divan i prelep već pohvaliti direktno dete jer je vredno i jer se potrudilo da nešto nacrta. U prvom slučaju će pri prvoj većoj prepreci u crtanju kasnije ili pri susretu sa nekim ko crta neuporedivo bolje, dete, koje je u svojoj glavi mali Pikaso, da oseća strašnu frustraciju pa samim tim i da kasnije odustane od crtanja dok u drugom slučaju bi trebalo da se potrudi da nadmaši svoje sposobnosti jer je naučeno da je trud dobar. Primer je potpuno banalan ali verujem da razumete šta želim da kažem.
Neuronske veze tako mogu da se stvore izazvane različitim porocima i da pomognu stvaranje zavisnosti. Na primer, ako s vremena na vreme popiješ alkohol to verovatno neće preterano škoditi, ali ako se svako veče izodvaljuješ od alkohola, nakon godinu dana, ako ostaneš živ, tvoj mozak će da shvati alkoholisano stanje kao sasvim normalno i čestitam, postao si alkoholičar.
Dobra vest u svemu tome je da svesnim treniranjem svojih neuronskih veza, tako što ćete da radite na vašem karakteru i navikama, moguće je osloboditi se bolesti zavisnosti pa čak i dodatno unaprediti život. Postoje slučajevi gde nakon saobraćajne nesreće neke veze postanu neupotrebljive, npr ako vam se parališe ruka, ali upornim vežbanjem te ruke moguće je stvoriti novu neuronsku vezu, gde će signal koji upravlja vašom rukom sada da ide drugim putem u vašem mozgu a vi ćete ponovo moći da pomerate ruku. Na stranu saobraćajne nesreće, ovo je moguće primeniti u gotovo svim situacijama u životu.
Očigledno nema razloga da koliko danas ne krenete da eliminišete navike koje vam smetaju, jer je majka priroda na našoj strani.
Hoćeš da ostaviš cigarete? Počni odmah.
Hoćeš da odustaneš od faksa? Nema odustajanja, spremi tih par ispita.
Ako si sportista, ne moram ni da ti pričam koliko je taj poslednji sklek bitan da se uradi. Ne vežba se tu toliko triceps, koliko karakter.
Ponekad naiđem na Stimitu na slučajeve gde ljudi razmišljaju da odustanu od svog bloga jer im možda ne ide, demotivisani su nagradom ili su možda cenzurisani zbog kopirajtinga što ih je dodatno demotivisalo – Ljudi, ne budite luzeri, pa ne možete sad da odustanete :)
Nikola